Judina nepopravljivost je uzrok sudu

¹Prođite po ulicama Jeruzalema, gledajte i pitajte! Tražite na njegovim trgovima; ako nađete jednoga, ako ima samo jedan koji čini pravo, koji se drži vjernosti: ja ću mu oprostiti! ²Govore: »Tako neka je živ Gospodin!«, pa se opet krivo zaklinju. ³Nisu li tvoje oči, Gospodine, upravljene poštenom biću? Udarao si ih, ali ih nije boljelo. Predao si ih uništenju. Ali oni ne žele primiti stegu; tvrđe im je čelo od kamena; ne će da se obrate. ⁴Mislio sam: »Možda su to samo mali ljudi, koji tako ludo rade. Jer ne znaju Gospodnjega puta, ni pravice svojega Boga. ⁵Zato ću poći k velikima i s njima govoriti. Oni sigurno znaju Gospodnji put, pravicu svoga Boga.« Ali upravo su oni izlomili jaram, pokidali užad. ⁶Zato ih bije lav šume, davi ih vuk iz pustare, leži i vreba ris pred njihovim gradovima: tko iziđe iz njih, bit će rastrgan. Jer su mnogobrojne njihove opačine, mnogovrsni su njihovi grijesi. ⁷»Kako bih ti ja još oprostio? Sinovi su mi tvoji postali nevjerni i zaklinjali se ništavnim idolima. Učinio sam s njima Savez. Ali oni raskinuše Savez i postadoše gosti u idolskoj kući. ⁸Oni su kao tovni, pretili konji; svaki rže za idolima drugoga. ⁹Zar da tako što ne kaznim?«, veli Gospodin. »Zar da se ne osvetim takvu narodu? ¹⁰Popnite se na obronke! Obarajte ih! Ali ih nemojte sasvim zatrti! Sasijecite njihove loze! Jer nisu više Gospodnje. ¹¹Jest, postadoše mi sasvim nevjerne, Izraelova i Judina kuća«, veli Gospodin. ¹²Odriču se Boga i govore: »Ništa za to. Ne dolazi nesreća na nas. Ne vidimo mača ni gladi. ¹³Proroci su vjetroviti brbljavci, Božja riječ nije nikad u njima. Neka njima samima bude tako!« ¹⁴Zato ovako veli Gospodin, Bog nad vojskama: »Kad tako govorite, onda ću ja svoje riječi učiniti u tvojim ustima ognjem i taj narod drvetom, da ih oganj spali. ¹⁵Gle, ja dovodim izdaleka narod na vas, Izraelova kućo«, veli Gospodin. »Nepobjediv narod, prastar je to narod, narod kojemu ne znaš jezika. ¹⁶Tobolac je njegov otvoren grob. Svekoliki su junaci. ¹⁷On ti jede žetvu i kruh. On ti jede sinove i kćeri. On ti jede ovce i goveda. On ti jede lozu i smokvu. On ti mačem obara tvrde gradove, u koje se uzdaš. ¹⁸Doduše, ne ću vas ni u one dane«, veli Gospodin, »sasvim uništiti.« ¹⁹Ako tada pitate: »Zašto nam sve to učini Gospodin, naš Bog«, onda ćeš im reći: »Kako ste ostavili mene i služili tuđim bogovima u svojoj zemlji, tako ćete služiti tuđincima u zemlji koja nije vaša.« ²⁰Javite ovo u Jakovljevoj kući! Oglasite u Judi: ²¹»Čuj, narode pun ludosti i nerazuma, koji ima oči, a ne vidi, koji ima uši, a ne čuje! ²²Zar se mene ne ćete bojati«, veli Gospodin, zar ne ćete preda mnom drhtati? Ja sam postavio moru pličinu za granicu, za vječnu ogradu, koju ne prekoračuje. Ako i buči, ne može ništa. Ako valovi i huje, ne prelaze. ²³Ali ovaj narod ima srce puno prkosa i puno pobune. Oni otpadoše i otiđoše. ²⁴I ne kažu sebi: Bojmo se Gospodina, svojega Boga, koji daje dažd, rani i kasni u pravo vrijeme; koji napaja njive, uzdržava nam žetvu! ²⁵Krivnja je vaša to narušila, grijesi vaši drže daleko blagoslov od vas. ²⁶Jest, bezbožnika ima u mome narodu. Oni vrebaju zgureni kao ptičari, postavljaju zamke i hvataju ljude. ²⁷Kao krletka puna ptica tako su njihove kuće pune nepravednoga dobra. ²⁸Zato su postali moćni i bogati. Pretili su postali i gojni; jest, njihova zloća prelazi svaku mjeru. Ne brinu se za pravdu, ne nastupaju za pravicu sirote i ne odlučuju za stvar siromaha. ²⁹»Zar da takvo što ne kaznim?«, veli Gospodin. »Zar da se ne osvetim takvu narodu?« ³⁰Užas i strahota biva u zemlji. ³¹Proroci prorokuju laž, svećenici rade na svoju ruku, i tako voli moj narod. A što ćete činiti kad se približi kraj?