Proricanje o propasti Damaska i Izraela

¹Osuda nad Damaskom. »Gle, Damask iščezava kao grad, postaje gomila razvalina. ²Ostavljeni su njegovi gradovi zauvijek, predani stadima. Ona počivaju u njima, i nitko ih ne plaši. ³Nestaje Efrajimova bedema i kraljevstva u Damasku. Ostatku Arama bit će kao slavi Izraelovih sinova« – veli Gospodin nad vojskama. ⁴U onaj će se dan poniziti Jakovljeva slava i omršavjet će salo na njegovu tijelu. ⁵Bit će kao kad žetelac obuhvaća stabljike, i njegova ruka žanje klasje. Bit će kao kad se sabire klasje u dolini Refajimu. ⁶»Samo će jedan dio ostati na njemu, kao kad se otrese maslina: dvije-tri bobice posve gore na vrhu; četiri-pet na granama stabla« – veli Gospodin, Izraelov Bog. ⁷U onaj će dan čovjek pogledati svojega Stvoritelja. Njegove su oči uprte u Izraelova Sveca. ⁸Ne će više gledati žrtvenike, djelo svojih ruku. Ono što su napravili njegovi prsti, ne gleda više, idolske likove i sunčane stupove. ⁹U onaj će dan biti ostavljeni njihovi gradovi kao razvaline Hivijaca i Amorejaca, što ih ostaviše zbog straha od Izraelaca. Bit će pustoš, ¹⁰jer si ostavio Boga svoga spasenja i nisi mislio na stijenu svoje moći. Zato sadi samo krasne vrtove i presađuj u njih strane mladice! ¹¹Odmah posadi, da izrastu u dan kad ih posadiš! Drugo već jutro gledaj da procvate tvoj presad: ali propada svaka žetva u dan jauka i strahovite žalosti. ¹²A joj, buka mnogih naroda! Oni buče kao što buči more. Vreva narodâ! Vreva je kao vreva silnih voda. ¹³Vreva je naroda kao vreva silnih voda. Ali on poviče na njih. Oni bježe vrlo daleko i bivaju gonjeni kao pljeva po brdima od vjetra, kao prah zavitlan od vihora. ¹⁴Navečer eto straha! Prije nego još svane nema ih više. To je sudbina onih koji nas orobiše, udes onih koji nas oplijeniše.