David i Jonatan

¹A David pobježe iz proročke kuće u Rami i vrati se kući. On reče Jonatanu: »Što sam počinio? U čemu je moja krivnja i moj prekršaj protiv tvojega oca da me hoće ubiti?« ²On mu odvrati: »Sačuvaj Bože! Ne ćeš ti umrijeti. Eto, moj otac ne čini ništa: ni važno, ni nevažno, a da meni ne kaže. Zašto bi mi to tajio moj otac? Nema ništa od toga.« ³Ali mu David opet ustvrdi: »Tvoj otac zna veoma dobro da me ti voliš. Zato reče sebi: To ne treba doznati Jonatan, da se ne ražalosti. Ali tako živ bio Gospodin i ti, između mene i smrti samo je jedan korak!« ⁴Jonatan odvrati Davidu: »Ako što zaželiš, ja ću ti učiniti.« ⁵I David predloži Jonatanu ovo: »Znaš, sutra je mlađak mjesec. Tad moram sjediti s kraljem za stolom. Ali pusti me da idem: Sakrit ću se u polju do treće večeri. ⁶Opazi li tvoj otac da me nema, ti mu reci: David me je zamolio da može otići za svoj očinski grad Betlehem. Tamo je naime godišnja žrtva za svu njegovu obitelj. ⁷Ako kaže: Dobro, onda je miran tvoj sluga. Ako li se razgnjevi, onda znaj da je nesreća u njega zaključena stvar. ⁸Iskaži u savezu sa svojim slugom, ako je kakva krivnja na meni, ubij me ti, ali me ne izručuj svojemu ocu!« ⁹A Jonatan odvrati: »Bože sačuvaj! Ako doznam da je moj otac naumio na te svaliti nesreću, ja ću to tebi bez sumnje dojaviti.« ¹⁰David odvrati Jonatanu: »Tko će mi dojaviti ako ti je tvoj otac odgovorio što zlo za mene?« ¹¹A Jonatan reče Davidu: »Hajde, iziđimo u polje!« Kad su obojica bili izišli u polje, ¹²reče Jonatan Davidu: »Gospodine, Bože Izraelov! Kad sutra u ovo doba ili prekosutra saznam od svojega oca da je dobro po Davida, i ako tad ne pošaljem k tebi i ne javim ti, ¹³neka Gospodin za to kazni Jonatana! Ako li otac moj bude naumio da na te svali nesreću, ja ću i to javiti i otpremit ću te. Otići ćeš u miru. Gospodin će biti s tobom, kao što je bio s mojim ocem. ¹⁴Ako ja onda još budem živ, iskaži mi milosrđe Gospodnje! A budem li već mrtav, ¹⁵ne uskrati nikada mojoj kući svoju naklonost, ni onda kad Gospodin istrijebi sve Davidove neprijatelje sa zemlje. ¹⁶Neka onda ima Jonatan savez s Davidovom kućom, a Gospodin neka se osveti Davidovim neprijateljima.« ¹⁷Tada se zakle Jonatan još jednom Davidu svojom ljubavlju prema njemu; jer mu je on bio odan srdačnom ljubavlju. ¹⁸Potom reče Jonatan: »Sutra je mlađak mjesec. Opazit će se da tebe nema, jer će tvoje mjesto ostati prazno. ¹⁹A prekosutra, istom, opazit će se da te nema. Tada pođi na mjesto gdje si se sakrio na dan onoga događaja, i sjedi tamo kod kamena! ²⁰Ja ću odapeti tri strijele u njegovu blizinu, kao da gađam metu. ²¹Tada ću poslati momka rekavši: Idi, traži strijele! Viknem li onda momku: Strijele leže za tobom ovamo bliže, digni ih! – tada dođi jer nisi u opasnosti, i nema ništa, tako živ bio Gospodin! ²²Ali viknem li momku: Strijele leže pred tobom tamo dalje! – tada idi, jer te šalje Gospodin. ²³Za ovo što mi, ja i ti, rekosmo među sobom, Gospodin je svjedok između mene i tebe dovijeka.« ²⁴Nato se David sakri u polju. Kad dođe mlađak mjesec, sjede kralj za gozbu. ²⁵Kralj sjede na svoje obično mjesto, na mjesto uza zid. Jonatan je bio uzeo nasuprot mjesto, Abner je sjedio uz Šaula, a Davidovo mjesto je ostalo prazno. ²⁶Šaul ne reče ništa onaj dan jer je mislio: »Nešto mu se dogodilo, bit će da nije čist, jer se nije dao očistiti.« ²⁷A kad drugi dan iza mjeseca mlađaka ostade opet prazno Davidovo mjesto, upita Šaul svojega sina Jonatana: »Zašto Jišajev sin ne dođe na objed ni jučer ni danas?« ²⁸Jonatan odgovori Šaulu: »David je od mene izmolio sebi dopust u Betlehem. ²⁹Rekao je: Pusti me, jer imamo obiteljsku žrtvu u gradu. Pozvao me je moj brat. Ako mi, eto, hoćeš iskazati dobru uslugu, pusti me da odem i da posjetim svoju braću! Zato nije došao na kraljev objed.« ³⁰Tada se razgnjevi Šaul na Jonatana i reče mu: »Ti izrode i nepokorni čovječe! Znam dobro da letiš za Jišajevim sinom, na porugu i sramotu svoju i svoje majke. ³¹Jer dokle živi na zemlji sin Jišajev, ne ćeš se utvrditi ni ti ni tvoje kraljevstvo. Odmah pošalji tamo i dovedi ga k meni; jer je on dijete smrti!« ³²A Jonatan odgovori svom ocu Šaulu: »Zašto da umre? Što je skrivio?« ³³Tada Šaul zavitla sulicu na nj, da ga probode. I upozna Jonatan da je njegov otac naumio ubiti Davida. ³⁴Sav gnjevan ustade Jonatan od stola. Drugog dana mjeseca mlađaka nije jeo ništa; jer je tugovao za Davidom, kad ga je njegov otac bio izgrdio. ³⁵Ujutro iziđe Jonatan u polje, kako je bio ugovorio s Davidom. Pratio ga je jedan mladi sluga. ³⁶On reče sluzi: »Trči i nađi strijele koje odapinjem!« Dok je momak trčao, odapne on strijele preko njega. ³⁷Kad momak dođe na mjesto na kojem su ležale strijele što ih je bio odapeo Jonatan, viknu Jonatan za momkom: »Strijele leže ispred tebe, tamo dalje!« ³⁸Još viknu Jonatan za momkom: »Brže, pohitaj! Ne stoj!« Sluga Jonatanu podiže strijele i donese ih svojemu gospodaru. ³⁹Sluga nije znao ništa, samo su Jonatan i David znali što je. ⁴⁰Jonatan preda svoje oružje sluzi, koji je bio s njim, i reče mu: »Idi, odnesi to u grad!« ⁴¹Kad je sluga bio otišao, diže se David u pozadini, baci se ničice na zemlju na lice i pokloni se tri puta. Potom se poljubiše, i plakali su privijeni jedan uz drugoga; osobito je David plakao vrlo gorko. ⁴²Tada Jonatan reče Davidu: »Idi u miru! Što smo obojica prisegli u ime Gospodnje, za to je Gospodin svjedok između mene i tebe, između mojih i tvojih potomaka, dovijeka!«