Proroštvo o propasti Babilona, Edoma i Arabije

¹Osuda nad pustinjom na moru. Kao što bure prohuje na jugu, tako dolazi iz pustinje, iz strahovite zemlje. ²Objavilo mi se ljuto viđenje: »Razbojnik robi. Pustošnik pustoši. Uzađi, Elame! Opkoli, Medijo! Činim kraj svemu uzdisanju u Babilonu.« ³Zato su moja bedra puna grča. Bolovi me obuzimaju kao bolovi rodilje. Zaglušen sam od onoga što čujem. Zbunjen sam od onoga što vidim. ⁴Smeteno mi kuca srce. Groza me hvata. Sumrak za kojim sam čeznuo pretvorio mi je u strahotu. ⁵Spremi se stol, prostre se pokrivalo. Jede se i pije. »Ustajte, knezovi, mažite štit!« ⁶Jer ovako mi reče Svemogući: »Idi, postavi stražara! Što vidi, neka javi! ⁷Vidi li momčad na konju, dva reda konjanika, povorku magaraca, povorku deva, neka sluša oštro i napeto!« ⁸I on povika: »Na straži, Svemogući, stojim jednako danju! Na svojoj straži stojim po svu noć! ⁹I eto, dolazi povorka momčadi na konju, dva reda konjanika.« On povika i reče: »Pade, pade Babilon! Razbiše se o zemlju svi njegovi idolski likovi!« ¹⁰Narode moj satrveni i smlaćeni! Što sam čuo od Gospodina nad vojskama, od Izraelova Boga, to sam vam javio. ¹¹Osuda nad Edomom. Sa Seira mi se viče: »Stražaru, kako je daleko noć? Stražaru, kako je daleko noć?« ¹²Stražar veli: »Jutro dolazi – a i noć. Ako hoćete pitati, pitajte! Dođite samo opet!« ¹³Osuda nad Arabijom. U šumi ostanite navečer, putnici od Dedana! ¹⁴Iznesite vode pred žedne, stanovnici od Teme! Pružite jelo bjeguncu! ¹⁵Jer pobjegoše od mačeva, od gologa mača, od zapetoga luka, od žestine boja. ¹⁶Jer mi ovako reče Gospodin: »Još godina kao godina nadničara, i nestaje sve kedarske slave. ¹⁷Ostatak strijelaca od kedarskih sinova bit će malen brojem, jer tako reče Gospodin, Bog Izraelov.«