Amnonov grijeh

¹Potom se dogodi ovo: Abšalom, Davidov sin, imao je lijepu sestru po imenu Tamaru. Amnon, Davidov sin, je zamilova. ²Toliko je tugovao Amnon da se je razbolio zbog svoje sestre Tamare. Kako je ona bila djevojka, to se je Amnonu činilo nemogućim da se s njom može ikako družiti. ³A imao je Amnon prijatelja po imenu Jonadaba, sina Šimejeva, Davidova brata. Jonadab je bio vrlo domišljat čovjek. ⁴On ga upita: »Zašto izgledaš svako jutro tako jadno, kraljev sine? Ne ćeš li mi to povjeriti?« Amnon mu odvrati: »Ljubim Tamaru, sestru svojega brata Abšaloma.« ⁵Jonadab mu savjetova: »Lezi u krevet i glumi da si bolestan!« Kad onda dođe tvoj otac da te pohodi, zamoli ga: »Dopusti da dođe moja sestra Tamara i neka mi da što jesti! Kad bi ona pred mojim očima zgotovila jelo, da ja to mogu vidjeti, uzeo bih rado jelo iz njezine ruke.« ⁶I Amnon leže u postelju i glumio je da je bolestan. Kad ga kralj dođe posjetiti, zamoli Amnon kralja: »Dopusti da dođe moja sestra Tamara i pred mojim očima neka ispeče koji kolač, da ih mogu jesti iz njezine ruke!« ⁷David posla k Tamari kući i poruči: »Dođi u stan svojega brata Amnona i zgotovi mu jelo!« ⁸Tamara ode u stan svojega brata Amnona. Dok je on ležao u postelji, uze ona brašna, zamijesi ga, zgotovi ga pred njegovim očima i ispeče kolače. ⁹Tada uze tavicu i istrese ih preda nj. Ali Amnon ne htjede jesti, nego zapovjedi: »Pustite sve van!« Kad su se svi bili udaljili od njega, ¹⁰reče Amnon Tamari: »Donesi to jelo u sobu, da jedem iz tvoje ruke!« Tamara uze kolače koje je bila zgotovila i donese ih svojemu bratu Amnonu u sobu. ¹¹A kad mu pruži jelo, on je uhvati i reče joj: »Hodi, lezi uza me, draga sestro!« ¹²Ona mu odvrati: »Ali ne, brate moj, ne obeščašćuj me! Jer se nešto takvo ne smije činiti u Izraelu. Ne čini takve opačine! ¹³Kamo bih ja sa svojom sramotom? Ti bi bio u Izraelu kao nepošten čovjek. Ali ipak govori jednom s kraljem! On me ne će tebi uskratiti.« ¹⁴Ali je on ne htjede poslušati, nego je svlada i silova je. ¹⁵Potom je Amnon zamrzi, a mržnja što ju je osjećao prema njoj bila je veća od njegove prijašnje ljubavi prema njoj. I viknu joj Amnon: »Ustani i odlazi!« ¹⁶Ona mu odvrati: »Veće je zlo ono koje mi sada činiš kad me tjeraš, nego što je ono koje si mi prije učinio.« Ali je on ne htjede poslušati, ¹⁷nego zovnu momka koji mu je služio, i zapovjedi mu: »Bacite mi ovu van i zaključaj vrata za njom!« ¹⁸Ona je imala na sebi haljinu s rukavima; jer su se tako od davnine odijevale kraljevske kćeri, dok su bile neudane. Sluga je izvede van i zaključa za njom vrata. ¹⁹A Tamara se posu pepelom po glavi, razdre haljinu s rukavima, što ju je imala na sebi, stavi ruku na glavu i ode odatle jaučući. ²⁰Njezin brat Abšalom joj reče: »Je li tvoj brat Amnon bio kod tebe? Onda, draga sestro, budi tiha! On ti je brat. Ne uzimaj to k srcu!« I tako osta Tamara neudana u kući svojega brata Abšaloma. ²¹Kad kralj David dozna za taj slučaj, razgnjevi se vrlo. ²²A Abšalom nije više progovorio s Amnonom nijedne riječi, ni u zlu ni u dobru; jer je Abšalom zamrzio Amnona, koji mu je bio obeščastio sestru Tamaru.

Abšalomov bijeg

²³Poslije dvije godine, kad je Abšalom imao striženje ovaca u Baal Hasoru, koji leži kod Efrajima, pozva Abšalom sve kraljeva sinove. ²⁴I Abšalom ode kralju i reče: »Evo, tvoj sluga ima striženje ovaca. A kralj će i njegovi ljudi poći sa svojim slugom.« ²⁵Kralj odvrati Abšalomu: »Nemoj, sine moj, ne smijemo svi doći zajedno. Inače ćemo ti biti na teret.« Premda je navaljivao na nj, ne htjede poći, nego ga otpusti. ²⁶Abšalom zamoli: »Kad ti eto ne ćeš, a ono neka, molim, ide s nama barem moj brat Amnon!« Kralj ga upita: »Zašto da on ide s tobom?« ²⁷Ali kad Abšalom navali na nj, posla on Amnona i sve kraljevske sinove s njim. ²⁸I Abšalom zapovjedi svojim slugama: »Pazite! Kad se srce Amnonovo razveseli od vina i ja vam viknem: Posijecite Amnona!, tada ga ubijte! Ne bojte se! Ja sam koji vam je to zapovjedio. Budite srčani i pokažite se kao hrabri momci!« ²⁹Abšalomovi sluge učiniše s Amnonom onako kako im je bio zapovjedio Abšalom. Tada skočiše svi kraljevski sinovi, pojahaše svaki svoju mazgu i pobjegoše. ³⁰Bili su još na putu kad je već bio dopro glas do Davida da je Abšalom pobio sve kraljevske sinove, da nije ostao od njih ni jedan na životu. ³¹Kralj skoči, razdre svoje haljine i baci se na zemlju. I svi njegovi sluge stajali su oko njega s razdrtim haljinama. ³²A Jonadab, sin Šimeja, Davidova brata, uze riječ i reče: »Ne reci, gospodaru, da su pobijeni svi mladi kraljevi sinovi. Samo je Amnon mrtav. Jer je zlo leglo na Abšalomovo lice onoga dana kad je Amnon bio obeščastio svoju sestru Tamaru. ³³Neka dakle moj gospodar i kralj ne uzima to k srcu i neka ne govori da su svi kraljevi sinovi mrtvi. Samo je Amnon poginuo. ³⁴A Abšalom je pobjegao.« Kad momak na straži podiže oči, ugleda mnoge ljude na putu u Horonajim, gdje silaze niz brijeg. ³⁵Jonadab reče kralju: »Vidiš li? Sinovi kraljevi dolaze. Kako je kazao tvoj sluga, tako je.« ³⁶Jedva je to izgovorio, pojaviše se kraljevi sinovi i udariše u glasan plač. I kralj i svi sluge stadoše glasno i jako plakati. ³⁷A Abšalom je bio pobjegao i otišao k Talmaju, Amihudovu sinu, gešurskom kralju. David je tugovao za svojim sinom cijelo vrijeme. ³⁸Nakon što je Abšalom bio utekao i došao u Gešur, ostade ondje tri godine. ³⁹Kralj David prestane se ljutiti zbog Abšaloma; jer se je bio pomirio s tim da je Amnon umro.