Bog poučava ozlovoljenoga Jonu

¹To vrlo ozlovolji Jonu i on se razljuti. ²Ovako se on pomoli Gospodinu: »Ah, Gospodine, to je eto ono što sam mislio kad sam još bio u svojoj postojbini! Upravo sam zato htio prije pobjeći u Taršiš. Jer sam znao da si ti milostiv i milosrdan Bog, strpljiv i bogat milosrđem, i sažališ se zbog nesreće. ³A sada, Gospodine, uzmi ipak moj život od mene, jer je bolje za me da umrem nego da živim!« ⁴Ali ga Gospodin samo upita: »Je li pravo od tebe da si tako zlovoljan?« ⁵Tada iziđe Jona iz grada i sjede na istoku grada. Načini ondje sebi kolibu, i sjedio je pod njom u sjeni da vidi što će se dogoditi gradu. ⁶I Bog, Gospodin, dade te se izvi bršljan koji uzraste nad Jonom, da njegovoj glavi pruži sjenu i da ga izliječi od njegove zlovolje. Jona se bršljanu veoma radovao. ⁷A kad je sljedećega dana osvanula zora, dade Bog te crv podgrize bršljan, tako da je usahnuo. ⁸Kad je bilo ogranulo sunce, posla Bog vruć istočni vjetar. I sunce zapeče Joni u glavu, tako da ga je ostavila sva snaga. Tada je sebi poželio smrt i rekao: »Bolje je za me da umrem nego da živim!« ⁹A Bog upita Jonu: »Je li pravo od tebe da si zbog bršljana tako zlovoljan?« On odgovori: »Jest, upravo sam zlovoljan do smrti!« ¹⁰Gospodin odvrati: »Tebi je žao bršljana, premda se nisi trudio za nj i nisi ga odgojio. U jednoj se noći izvio i u jednoj je noći propao. ¹¹A meni da ne bude žao Ninive, velikoga grada, u kojem stanuje više od sto i dvadeset tisuća ljudi koji ne mogu razlikovati desno od lijevog, a usto još mnogo životinja?«