Proročanstvo o Moabu

¹O Moabu. Ovako govori Gospodin nad vojskama, Izraelov Bog: Teško Nebu: bit će opustošen! Sramota, Kirjatajim će biti osvojen. Sramota, tvrđava slomljena! ²Prođe slava Moaba. U Hešbonu snuju nesreću protiv njega: »Ustanimo da ga istrijebimo! Da nije više narod!« Madmene, i ti ćeš biti uništen. Za tobom ide mač. ³Čuj jauk iz Horonajima: »Pustošenje i satiranje veliko.« ⁴»Satrven je Moab!« Njihov jauk razliježe se do Segora. ⁵Putem od Luhita uzlazi se plačući. Kako se silazi u Horonajim, čuje se jauk nad propašću: ⁶»Bježite, spasite život, budite kao magarac pustinje!« ⁷Jer si gradio na svojim djelima i na svojem blagu, bit ćeš i ti osvojen. Kemoš putuje u ropstvo sa svim svojim svećenicima i knezovima. ⁸Zatirač dolazi na svaki grad. Nijedan se grad ne će spasiti. Poharat će se dolina, opustošit će se nizina, kako je rekao Gospodin. ⁹Stavite Moabu nadgrobni spomenik! Jer je on razoren. Njegovi gradovi postaju pustinjom, bez stanovnika. ¹⁰Proklet tko se nemarno brine za Gospodnju riječ! Proklet tko od krvi usteže svoj mač! ¹¹Od malena je ostao Moab u miru, ležao je mirno na svojoj droždini, nije se pretakao iz posude u posudu, nikad nije išao u progonstvo. Zato mu je ostao profinjen okus. Njegov se miris nije izgubio. ¹²»Zato, zaista, dolazi vrijeme«, govori Gospodin, kada ću mu poslati bačvare. Oni će ga pretočiti, ispraznit će bačve, porazbijat će posude. ¹³Tada će se Moab osramotiti Kemošom kao Izraelova kuća nekoć Betelom, u koji se uzdala. ¹⁴Kako samo možete reći: »Junaci smo, ljudi puni snage za boj!« ¹⁵Zatirač je Moabov izišao protiv njega. Najbolji od njegove mladosti silaze da bi bili zaklani, govori kralj. ¹⁶Ime je njegovo »Gospodin nad vojskama.« – »Posve je blizu Moabova propast. Brzo korača njegova nesreća.« ¹⁷Žalite ga svi njegovi susjedi, svi koji znate za njegovo ime recite: »Kako se slomi jak štap, slavno žezlo!« ¹⁸Siđi sa svoje slave, sjedni u blato, stanovnice, kćeri Dibona! Moabov zatirač izlazi protiv tebe, obara tvoje gradove. ¹⁹Stani na put i pogledaj oko sebe, stanovnice Aroera! Upitaj umakloga bjegunca, reci: »Što se dogodilo?« ²⁰Osramoćen je Moab, razbijen. Jaučite i vičite! Oglasite na Arnonu: »Oboren je Moab.« ²¹Sud dolazi na ravnu zemlju, na Holon i Jahsu i Mefaot, ²²na Dibon i Nebo i Bet-Diblatajim, ²³na Kirjatajim i Bet Gamul i na Bet Meon, ²⁴na Kerijot, Bosru i sve gradove moapske zemlje, daleke i blize. ²⁵»Odbijen je rog Moabu, mišica se njegova smrskala«, govori Gospodin. ²⁶Opijte ga! – Podigao se na Gospodina. – Neka padne Moab u vlastitu bljuvotinu! Neka bude sada sam na podsmijeh! ²⁷Nije li tebi Izrael bio na podsmijeh? Jesi li se možda zatekao među kradljivcima da podrugljivo treseš glavom kada si god samo o njemu govorio? ²⁸Ispraznite gradove i nastanite se u klisurama, moapski stanovnici! Učinite kao golubica koja se gnijezdi u pustari, na kraju gudure! ²⁹Čuli smo za Moabov ponos, veoma velik, za njegovu oholost, njegovu nadutost i ponos, za njegovo razmetanje. ³⁰»Znam dobro njegovu obijest«, govori Gospodin. »Laž je njegovo brbljanje, laž je njegovo djelovanje.« ³¹Zato jaučem za Moabom, vičem glasno za svojim Moabom. Žalim ljude u Kir Heresu. ³²Više nego što sam plakao za Jazerom plačem za tobom, lozo Sibmasa! Do mora se vuče tvoja vriježa, dopire do Jazera. U tvoju jesen i u tvoju berbu prodire zatirač. ³³Radost i veselje iščeznu s rodnoga polja, iz moapske zemlje. Učinio sam kraj vinu u kacama. Gnječioci ne će više gnječiti. Ratna vika nije više radovanje. ³⁴Do Elalea prodire vika od Hešbona. Glasno jauču do Jahse, od Soara do Horonajima, do Eglat-Šelišije. Vode Nimrima postaju pustinja. ³⁵»Učinit ću u Moabu kraj,« govori Gospodin, »onomu koji se penjao na žrtvenu visinu, da kadi svojim bogovima. ³⁶Zato tuguje kao frula moje srce za Moabom. Tuguje kao frula moje srce za stanovnicima u Kir Heresu. Propalo je sve njihovo imanje i dobro. ³⁷Svaka je glava ćelava. Svaka je brada obrijana, zarezotine na svim rukama, oko bedara odjeća žalosti! ³⁸Na svim Moabovim krovovima i po njegovim cestama ništa do jadikovanje: Jer sam razbio Moab kao posudu koja se ne sviđa nikomu«, govori Gospodin. ³⁹Kako je satrven! – Jaučite! – Kako Moab okreće leđa naprćen sramotom! Postade Moab podsmijeh i groza svim svojim susjedima. ⁴⁰Jer ovako govori Gospodin: »Evo, kao orao lebdi nad njim, širi krila nad Moabom. ⁴¹Osvojeni su gradovi, zauzete su tvrđave. U onaj će dan biti srce Moabovih junaka kao srce žene što rađa.« ⁴²Uništen će biti Moab. Nije više narod. Jer se podigao na Gospodina. ⁴³»Groza i jama, i zamke na tebi, moapski stanovniče!«, govori Gospodin. ⁴⁴»Tko je umaknuo grozi, upada u jamu; tko iziđe iz jame, uhvati se u zamku kad ovo pustim na Moab, u godini njegova pohođenja«, govori Gospodin. ⁴⁵U hešbonskoj sjeni zaustavljaju se izmoreni bjegunci. Jest, nekoć je izišao oganj iz Hešbona i ognjeni plamen iz Sihonove tvrđe opalio je sljepoočnice Moabu, tjeme borcima. ⁴⁶Teško tebi, Moabe! Izgubljen si, Kemošov narode! Sinovi će tvoji biti zarobljeni i kćeri će tvoje biti odvučene u progonstvo. ⁴⁷»Na kraju danâ okrenut ću Moabovu sudbinu«, govori Gospodin. Dovle je sud Moaba.